Izbori u Mađarskoj – između suverenizma i zavisnosti

Foto: Agencije

Na glasačkom listiću, između redova, nalazi se suštinsko pitanje: da li će Mađarska nastaviti da vodi samostalnu politiku ili će postati još jedna administrativna ispostava Brisela.

Na jednoj strani je Viktor Orban i njegov Fides – politička snaga koja godinama gradi model zasnovan na suverenizmu, kontroli granica i zaštiti ekonomskih interesa. Na drugoj strani je Peter Mađar sa strankom Tisa, koja se predstavlja kao „proevropska“, ali u suštini nudi koncept u kojem se ključne odluke ne donose u Budimpešti, već u centrima moći van zemlje.

I tu prestaje svaka dilema. Jer nije sporno da Mađarska pripada Evropi – ona to već jeste. Sporno je da li će biti ravnopravan akter ili poslušnik.

Orban upozorava na pokušaje destabilizacije i diskreditacije izbornog procesa, pozivajući na jedinstvo i političku konsolidaciju. Njegova poruka biračima svodi se na jasan izbor: stabilnost i samostalnost naspram neizvjesnosti i zavisnosti.

S druge strane, Tisa svoju političku ponudu temelji na „usklađivanju“ sa politikama Evropske unije, oslanjajući se na podršku struktura bliskih Ursuli fon der Lajen i Manfredu Veberu.

U prevodu, to znači da bi se politički pravac zemlje definisao izvan njenih granica. Prioriteti koji dolaze iz Brisela – od bezrezervne podrške Ukrajini, preko energetskih politika koje povećavaju troškove, do migracionih aranžmana – već su se pokazali kao duboko nepopularni u velikom dijelu Centralne Evrope.

Zato ovi izbori imaju i treću dimenziju. Geopolitički pritisci, rat u Ukrajini i pitanja energetike više nisu spoljnopolitičke teme – oni su direktno ušli u izbornu arenu. U takvom kontekstu, svaka politika „usklađivanja“ sa Briselom u praksi znači prihvatanje tuđih prioriteta kao sopstvenih.

Tu leži i suština problema sa Peterom Mađarom. Nije riječ o novom licu ili političkom osvježenju, već o projektu koji ne nudi suštinsku alternativu. Njegova politika ne znači promjenu kursa, već nastavak modela u kojem nacionalne vlade postaju izvršni organi nadnacionalnih struktura.

Nasuprot tome, politika Viktora Orbana – bez obzira na različite interpretacije – ima jasnu konstantu: odluke se donose u Mađarskoj. Od poreske politike do energetike, od migracija do odnosa prema ratu u susjedstvu. To je koncept političke odgovornosti prema sopstvenim građanima, a ne prema spoljnim centrima moći.

Zato je izbor pred mađarskim biračima u suštini binaran. Nije to samo izbor između dvije stranke ili dva političara, već između dva modela upravljanja državom.

Prvi podrazumijeva suverenu državu koja sarađuje, ali zadržava pravo da kaže „ne“ kada je to u njenom interesu. Drugi vodi ka sistemu u kojem se to „ne“ više ni ne izgovara, jer se odluke donose unaprijed – na drugim adresama.

U tom smislu, izbori u Mađarskoj prevazilaze nacionalne okvire. Oni su ogledalo šire evropske dileme: da li će Evropa ostati zajednica suverenih država ili će se pretvoriti u centralizovani sistem u kojem se politika kreira na jednom mjestu, a sprovodi svuda.