Blanuša bi da Republika Srpska stane

Foto: facebook

Upravo tu granicu je u svom posljednjem nastupu prešao predsjednik SDS-a i kandidat za predsjednika Republike Srpske Branko Blanuša, kada je nova ulaganja u zdravstveni sistem doveo u vezu sa „ispumpavanjem javnih sredstava“ i izbornim inženjeringom.

Takve kvalifikacije su teške i zahtijevaju ozbiljne dokaze. U suprotnom, više ne govorimo o političkom nadzoru nad radom institucija, nego o stvaranju atmosfere u kojoj je svaka investicija sumnjiva samo zato što je pokrenula vlast.

A to je već mnogo širi problem.

Republika Srpska ne može sebi dozvoliti model u kojem se od institucija traži da reformišu zdravstvo, modernizuju javne sisteme i ulažu u infrastrukturu, a da se istovremeno svaki takav pokušaj predstavlja kao potencijalna afera. Ako je sistem loš, traži se promjena. Kada promjena počne, onda se sama investicija proglašava sumnjivom.

Na taj način politika vrlo brzo postaje prepreka svakom ozbiljnijem poslu.

Generalni sekretar SNSD-a Srđan Amidžić za naš portal kaže da vlast nema problem sa kontrolom javne potrošnje, ali da postoji velika razlika između kontrole i političkog etiketiranja.

„Svako ko raspolaže javnim novcem mora biti spreman da objasni šta radi, koliko to košta i kakve rezultate očekuje. To je normalna obaveza vlasti. Ali nije normalno da se bez ijednog dokaza svaka investicija proglašava kriminalom. Ako prihvatimo takav pristup, onda je najsigurnija politika da ne radimo ništa, a Republika Srpska sebi takav luksuz ne može dozvoliti“, rekao je Amidžić.

Upravo je to pitanje koje Blanuša, kao kandidat za predsjednika Republike Srpske, više ne može izbjegavati.

Nije dovoljno reći šta ne valja. Kandidat za najvišu funkciju mora reći šta bi radio drugačije. Da li bi zaustavio nove investicije u zdravstvu? Da li bi odložio modernizaciju javnih sistema? Da li bi svaku veću javnu nabavku tretirao kao potencijalni kriminal dok se ne dokaže suprotno?

Takva politika možda zvuči privlačno u opozicionoj retorici, ali je veoma teško na njoj voditi institucije.

Amidžić smatra da se upravo na tom pitanju vidi razlika između politike odgovornosti i politike stalne sumnje.

„Ne može svaka investicija biti afera, svaka reforma izborni inženjering, a svaki veći projekat dokaz neke šeme. Republika Srpska mora da se razvija i ulaže u svoje sisteme. Naravno, uz kontrolu i odgovornost. Ali politika koja svaki pokušaj razvoja unaprijed proglašava kriminalom nije politika razvoja, nego politika zaustavljanja“, poručio je Amidžić.

Na kraju, stvar je prilično jednostavna. Ako postoji dokaz da je nešto nezakonito, neka se iznese. Ako postoji sporna nabavka, neka se otvori. Ako je neko zloupotrijebio javni novac, neka odgovara.

Ali ako je dovoljno samo izgovoriti „ispumpavanje novca“ i „izborni inženjering“, onda se više ne razgovara o činjenicama, nego o političkom utisku.

A od političkog utiska se ne grade ni bolnice, ni sistemi, ni Republika Srpska.